Iz moga ratnoga dnevnika : (zabeleške iz ratova 1912.-1918.)

је био командант једног аустријског пешадијског пука, неки доброћудни Чех. Они су сви били заробљени код Џепа, јер су били напуштени од њихових војника а извесни од њих похватани на спавању у самој џепској железничкој станици. Нико их није спроводио, ишли су ка Скопљу, јер ес за то није имало ни доста а ни нарочитих војника. Наши војници су имали преча посла и журили северу. Престолонаследних нареди да им се понуди јело и пиће, Они су радо, и ако не баш исцрпљени ратним штрапацима, то прихватили.

Том приликом су се сустизали и поједини наши војници праћени од њихових жена и деце. Неки од њих носили су им пушку а неки торбе пуне тешком муком под окупацијом сачуваних разних заира. То су Врањанци, који, први ослобођени, а пуштени од својих старешина при пролазу поред њихових села, свратили да виде своје и домове. Они журе да стигну њихове јединице. Врховни Командант их пита: »је ли све у реду на домуг« А они журећи се одговарају: »Нисмо затекли баш све по броју, то ћемо боље видети кад се вратимо после рата, јер сада журимо да ослободимо Дунавце и браћу преко Саве и Дунава.« Тепају и љубе ослобођену своју давно неорану груду, и рекао би грабе даље, сретни што су провели и 24 часа међу својима!

Бедна наша богата Врања! Она је препатила много од Бугара. Изашло је све живо, наравно женско и деца, људи нема. Једини човек, један официр — лун инвалид, без ноге, у пуној парадној униформи пешадијског официра са перјаницом, што је све свакако са великим ризиком сачувао у каквом подруму или земљи под окупацијом, поздравља. Престолонаследника. Сви плачу. Чак и Престолонаследников шофер Француз, Престолонаследник је узбуђен. Жуто Врањско цвеће засуло је аутомобил. Престолонаследнику жене љубе руку и шињел и нуде Га кестењем, дуњама и јабукама. Аутомобил мили, а по њему деца се окачила са свију страна, где год су се могла да прихвате, да би се мало провозала. Они су одушевљени, јер су поред Престолонаследника и разговарају са Њиме. После службе и благодарења у цркви Враљској, ручало се у кући Зафировића. Зафировић је међу првим жртвама кога су Бугари убили. У његовој кући је седео Краљ Петар у рату са Турцима. 1912. године. ,

Пут се продужио одмах по ручку, јер се требало стићи у Ниш до мрака. Пруга је успут дефинитивно п. сва уништена, на њој су сви објекти и станице порушене и попаљене. Друм је пропао од силних возова — топова и кола — н одступајућег непријатеља и наших надирућих трупа. Мостови на Морави су провизорни, једва се и са највећом пажњом прелази. Налетило се на неке наше коморе и возове, и једва се мимоишло. Журило се, али због дефекта на аутомобилу баш пред Лесковцем ушло се у њега пред први сумрак. Лесковац је цео на ногама ин одушевљено са цвећем и поздравима дочекује свога Престолонаследника. Са Лесковчанима се пешке прошло кроз варош и једва се од њих одвојило. Овде су Престолонаследнику причали очевидци и сами страдалници све страхоте и мучења при побуни Топлице, Незаборавими су и језовити примери које су само бугарске крвопије биле у стању да измисле и из-

== ба

ние ан