Iz policiskog života : anegdote, crte, epizode. Sv. 1

42. МИХ. М. ЂОКИЋ

кани људи одвратни. Кад по некада помислим, да сам се некада и ја „штоглио“ у млађем добу да на иста места дођем и много пута оставим и последњи грош — ја се стидим... Годинама сам ја остављао и здравље и новац по оваквоме диму и напарфимисаном ваздуху! Многи је и многи туђин завезао по коју стотину добијену од мене, насмејао ми се — и отишао да прича најружније: о нами „оријенталцима“...

Он прекину говор, да би дочекао своје редовне: госте који се појавише на улазу.

Поред мога стола прође једна група странаца. Све млади људи; у фином оделу, скројеном по: најновијој моди, избријани, напарфимисани, са рукавицама на рукама. Келнери се растрчаше, прихватише горње капуте и они поседаше за један велики сто с десна, у близини „бине“, где певачице свих могућих народности и уметници разних вештина, показују своје знање и забављају посетиоце..

Мој се пријатељ врати па продужи:

— Ево види: ово су све млађи чиновници. разних страних посланстава. Овде се скупљају сваку ноћ. Сваки од њих има по неку пријатељицу међу оном масом певачица, које се покупише овде из целога света. Видео си чак и једну црнкињу... Овај; засићени свет да се поломи за њом. Јадна, мала дивљакиња, доведена из Занзибара или негде тамо испод Хималаје, у чуду је шта све чине просвећени „белци!“... Погледај тамо на онај сто испод онога великог огледала, ту је сваку ноћ тај старац, наш пензионер. Не може да спава, па овде одседи ноћ. Тако он већ годинама. Све могуће генерације певачица и „жонглера“ од пре петнаест година што: доспеше у Србију — познају га. Седи по целу ноћ и „зевзечи“ се са њима. Све га оне зову „тата“. Он се на сваку њихову шалу смеје, сваку лудорију одобрава; све га као какво дете занима.