Iz policiskog života : anegdote, crte, epizode. Sv. 1

54 · МИХ. М. ЂОКИЋ

ју је син отерао из куће и у опште све да ми каже, да бих јој помогао.

Полако седе на столицу. Извуче леви рукав од прљаве одеће, обриса њиме сузе, па рече:

— Ја сам из добре породице. Отац ми је био трговац. Имао је у своје време радњу код Старог Здања. Умро је давно. Удата сам била овде у Београду за једног бакалина и са њиме изродила четворо деце. Он умре врло рано, те сам се са њима мучила и злопатила. Прала сам туђ веши радила по кућама, само да њих однегујем и школујем. Најстаријег дала сам у Подофицирску школу. Он тамо умре, а убрзо за њим још двоје: све велики и одрасли... Остао ми је само И. Он је свршио школу, ушао у државну службу и постао чиновник. Оженила сам га. Има и он сада четворо деце. Живела сам код њега у кући, али се никако нисам могла слагати са његовом женом. Из дана у дан свађе. Признајем, и ја сам била крива. Туга за изгубљеном одраслом децом и оне патње, што их у животу имадох, утицаху јако на мене, и што да кријем, ја се постепено пропијем... Сваку пару дадох за ракију. Кад се напијем, ја заборавим ону тугу, оде ми некако из памети; па ми тако добро чини... Трпели су ме, али једнога дана, а од тога је времена већ година прошла — затворише ми врата своје куће. Остадох на улици... Нигде никога више нисам свога имала. Да радим већ више нисам могла — и онда, ево, пођох београдским улицама у прошњу. Више пута сретала сам свога сина на улици; молила га да ме прими, плакала — али... без успеха, он је увек остајао тврда срца... Можда би ме он сиромах и примио, али није смео од своје жене... Да ме више не би сретао, он је ишао другим улицама, а послузи пред својом канцеларијом наредио је да ме тера са врата и не пушта њему — јер му ја, вели,