Iz policiskog života : anegdote, crte, epizode. Sv. 1

ПРОСЈАКИЊА 55 ве нисам мати... Разболела сам се, те остадох у Варошкој Болници два месеца. Извештавала сам сина, да сам болесна и молила га да ме обиђе... Ах, господине, ни једном ме није обишао: стидео ме се... Па ипак, ја не кривим толико моје дете, може бити и он пати због моје несрећне судбине али његова жена...

— Па кад вас већ не трпи код себе, да ли вам даје издржавање 2

—- За ову целу годину дао ми је свега тридесет динара. То ми је једном послао — и више ништа.

Јадна жена! Јадна мзати!.. И опет божанско материно срце не проклиње своје дете, крв своју... Оно увек нађе за њега оправдања...

Косну ме до суза судбина ове жене, па је запитах где сада станује2

— Седим у једној собици у Палилули. Плаћам пет динара месечно. Имам неколико кућа, које ми редовно дају милостињу и од јела што им остане; а и по неко удели ми штогод, кад прођем улицом...

— Па јесте ли се који пут обраћали Општини за помоћ2

— Јесам, у неколико маха. Увек сам одбијена, рекоше: имаш живог сина, па нека те он и помаже! Ми и иначе имамо доста сиротиње. Говорили су ми, да се жалим полицији на њега али ја то нисам хтела...

Дадох јој неки грош, па јој рекох да изађе и чека у ходнику, а ја одох код господина члана и испричам му историју ове јадне жене И њега дирну тешка судбина њена, позва је к себи, па је и он пропита по нешто, отпусти, а мени нареди да одмах напишем писмо њеном сину за његов потпис — прекорем га што је својој мајци допустио да проси по улицама и позовем га да је прими к себи и води даље старање о њој.