Iz raznijeh krajeva : pripovetke Sima Matavulja

ПИЛИПЕНД“. 185

сламку. Његов благи поглед био је управљен час

на домаћицу; час на пијевца и двије кокоши, што према њему чучаху, гледајући га жалостиво. Очевидно, он их је жалио, особито веселу и лијепу Пирту, те би радо с њима подијелио своју сламу, кад би то за њих храна била.

Још двадесетак таких кућица, па онда десетак повећих, то је село К., у горњој Далмацији. Село се разасуло на, једном рубу равнице, под брежуљцима. Мала, старинска православна црква склонила се за. најгушћом гомилом кућа, у средини. А у зачељу села, одвојена, зидала се велика, господска. зграда, очевидно богомоља, која би доликовала каквој варошици, а не најсиромашнијем селу Петрова, Поља!

Јела уђе у кућу, треснувши вратима. У исти мах и вјетар хукну јаче и пламен букну и вода у лонцу узаври, те се Пилип трже, сједе и погледа мутним очима око себе. Кад устаде, да се протегне, тада се тек видје да, је прави Пилипенда, како су га. сељани звали, јер кад диже руке поврх главе, умало не дохвати шевар на крову! Бјеше кракат, дуга,

врата и обле главе. Беневреци на њему бјеху сама.

закрпа, а њекада првена капа, од плијесни црна, натакла му се до клепастих ушију. Кад зијехну, чинило се да ће прогутати лонац.

Јела, извади из коша и стави пред мужа земљану здјелу, у којој бјеху око двије прегршти кукурузова брашна, већма прна, него жута. Пилипенда уздахну, одмахну главом, па захватив половину сасу га у врелу воду, па мјешајом проврти кашу. Јела однесе остатак, а донесе њеколико зрна, соли и спусти их у лонац. Обоје стадоше гледати

како кркља качамак, једући га очима. Најпослије

Пилипенда скиде лонац, измијеша пуру и изручи је у дрвену здјелу. Па изиђоше обоје пред кућу, да се умију. :

Пошто се прекрстише, почеше полако, опревно жватати, омјерајући несвјесно, брзо и кришом, једно другом валогаје. Кад већ бјеху при крају, Јела, ће: