Iz raznijeh krajeva : pripovetke Sima Matavulja

звоно. 191

имали, — своју црквицу из времена Немањића, своју поповску кућу у којој је, ваљда. још од тога истога, времена, свештенички чин прелазио с оца па сина, а нада све, своје звоно, чији је умиљати и силни глас вијековима појао славу божју, кликгао у њиховим ријетким весељима, нарицао у њихозим честим жалостима. И то је трајало стотинама година, хиљадама дана, све до онога облачнога, нодјељнога. јутра, кад стари црквењак пође да огласи јутрењу службу! б

Повуче коноп и чу над собом први јек, — њеки нов глас, промукао, угушен. У страху повуче други пут и чу исти глас. У још већем страху, повуче и трећи пут и чу све исто, — једно дуго, жалосно, ролачко: да-а-а-ан! Ужаснут, одмаче се, изврати главу и видје што је увијек гледао, исто звоно, на истом мјесту. Помишљајући на какву маштанију, стари Глигорије, препоручив се Богу и светој Петци, зажмури као човјек, који хоће да срне у какву опасност и стаде вући, а озго стаде јечати угушени, промукли, жалостиви, старачки глас! Сваки откуцај ојеше као убод ножа у старчево срце, али, у истим маховима, враћаше се старду свијест и рагумједе круту истину. Звоно је пукло! Његова је душа малаксала! Никада се више неће она јављати мила, звонка, младалачка! Боже мој, свему ли дође крај, па и ономе што је невино пи лијепо.

Брзим корацима, дође поп Арон, вакопчавајући мантију, — једва ако је имао времена, да се умије. Глигорије рупшем обриса овнојено чело, поп стаде дишући нагло, те час дизаше очи ка звону, час их опушташе на, лице прквењаково. Најпослије запита. свога вршњака.

— Шта, је, ако Бога знаш!2

— Ето! учини црквењак и одмахну руком.

— Пукло!2 рече поп.

= Пукло! потврди Глигорије.

= Ох, Боже! викну поп и повуче, па кад му над тлавом јекну необично, немило: да-а-а-ан! __- сав „се стресе и ухвати се ва главу.