Iz raznijeh krajeva : pripovetke Sima Matavulja

ЗВОНО

Онога, јутра, о коме ће се у Џетковици до вијека причати, освану небо црно, ваздух тих и влажан. Над цијелом лијепом Боком бјеше облачно, али над Петковицом, која, је на орлујској висини, бјеше баш црно. Као сваког боговетног јутра, старац Глигорије Томов Жерајић, упути се од своје куће ка сеоској прквици, да огласи јутрење. Мала, старинска црква свете Петке, дебелијех зидова, са кубетом. имађаше само једно звоно, такође старинско, умиљата и снажна гласа, који се у тиху времену разлијегаше доље до мора. Петковичани су се поновили својом богомољом, својим звоном и својом такође старинском поповском лозом. Право да кажемо, чим другим не могаху се ни поносити, јер њихово село, на видику дијелом затону, износи на ВИДИК и њихову сиромаштину. Сеоце од тридесет кућица. са њешто виноградића, вртлића и маслиника, савило се у вијенац око кршевита гола брда, које, или пржи сунце, или шибају вјетрови и кише. Црквица је надвисила село. Од старости мрка, потлеушена. изгледа као биће замишљено, суморно, због крутог живота, дјеце Петковичана. Дјеца упокојена бораве вјечни санак под њеним старачким, материнским окриљем; она су се ломила п борила по свијету, ради хљеба насушнога, ради зараде, којом ће обезбједити старачке дане, па се под старост вратила у то скромно гнијездо, да се ту врате у земљу, која их је дала, нако их није могла отхранити. Због сиромаштва Петковица. не дава ни поморске капетане, ни трговце, као многа друга села и градови по Боци, него просте мрнаре, или хрвате по скелама од Леванта. Петковичани су дакле истицали оно што су

Ма И арте