Iz raznijeh krajeva : pripovetke Sima Matavulja

звоно. 193

— Могуће је, да му се глас одавно мијењао, али тако помало, да ми то и не опазвисмо, таман као и човјечју смрт, иако човјек свакога дана помало мре!...

То је било сувише високо парохијанцима. А и противно им бјеше, јер сви дубоко вјероваху у тајанственост и љућаху се кад им се олако одгонета. Ипак нико не одговори попу, него намрштени посматраху стравичне херцеговачке планине, у тај мах кроз густе облаке, обасјане првим сунчаним врацима. За тим скренуше погледе низ брда, на запад, на затон, на бокељску прошарицу, на непрегледно море, по коме се титраху све могуће боје.

Оздо, путем што води из Џодола, из засеока, који припада петковачкој парохији, ишла је поворка људи, као обично свечаником, на јутрење. Петковичани ућуташе за њеколико, па се један одвоји и стаде вући коноп, а ојађена клепетуша стаде нарицати. д-агаган, д-азан! Свима се коса накостријеши, — утисак је јачи био него прије, јер се придаде осјећање да и други с њима страдају. Подољани нагрнуше, престрављени, ојађени. Поновише се иста питања, одговори, чуђења и слутње.., па удари пљусак и сатјера их у цркву.

Тога јутра добри Бор ваљда није замјерао сиротним Петковчанима и Подољанима, што су растројено слушали свете ријечи! Тако јутрење још не бјеше у старинској цркви свете Петке!,.

а, разумије се; настаде исмијевање по сусједним селима. Пошто се увјерише, да им догађај не ојеше вијесник несреће, пошто огуглаше на поруге, стадоше се договарати, докле се најпослије огласи збор. На њему се најприје сугласише да треба замијенити звоно: онда настадоше приједлови, како ће се. Поп Арон предлагапе:

— Да напишемо прошеније ћесару 2

Аустралија, одговори:

— Право да ви кажем, заворно би ми било од туђе вјере примити звоно, замијенче овога прастарог, српског. -

У13 РАЗНИЈЕХ КРАЈЕВА.

12,

>