Iz raznijeh krajeva : pripovetke Sima Matavulja

202 т СРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА.

Пуздрак стане блејати, те се обојица кидају од смијеха.

Пошто се вратише у збиљу, Ошкон пита:

— Шта мислиш, Пуздрачино, могу ли овако трајати!

— А што не, кад ти је срце здраво! У тебе је здраво као у јагњета! Нијеси стар! Двије си године старији од мене, дакле ти је седамдесет трећа. Шта је; Можеш ти живјети још и десет година, 4 Бог ти је дао да се можеш кријепити и мрсом и пићем!...

А Пуздрак се јадаше на свој удес. Осиромашио, остао ипокосан, мрзе га у селу! Ошкоп га тјеши: Зато је здрав и чио, те најзад, ако му сувише дојади, може упљескати њекога, па у тамници имати хљеба до смрти!

Капитан је свагда пажљиво пратио разговор двају побратима и, према мијенама њихова расположења и он се мијељао; час би открио горњу вили цу, као да се осмјејкује; час би режао. Било му је већ осам година, али се још добро држао; у пошљедње вријеме, од силног ласловања, почео се и гојити. Побратими су често и њему обраћали ријеч. Осим обична поклича: „Уздур, Капитане!“ било је још вазда узвика и питања, које је он разумијевао и на које се одзивао.

Око сунчанога захода, када би побратими обично били трештени пијани, настало би пушкараље. Пуздрак би намјестио нишан на зиду од ограде, а Ошкоп би први гађао, за њим Пуздрак. Понекад је то дуго трајало. Ријетко би кад Пуздрак поћио У кућерку, а и то су Лопушине знали, јер ом граја трајала дубоко у ноћ. Али често и кад би Ошкон сам остао, чуло би се урликаљње. Тада би се сваки Лопушина прекрстио и препоручио светом антуну, поји чува побожне душе од сотонског притрунка!..

У Ватрнцима се створи прича, која идући од уста до уста, биваше све кићенија, а доптијевши горе до босанске границе, постаде најчуднија прича. Приповиједало се ово: „У Затрнцима живи чо-

ди ВИА МЕ и ет