Iz raznijeh krajeva : pripovetke Sima Matavulja

"ОШКОПАЦ И БИЛА. 202

питаху: шта то значиг — Фра-Анђел (који није могао друкчије мислити, кад је што мислио, до разговарајући се сам са собом гласно, при чему је увијек сам себи говорио „ми“) настави: — „Свакако, главна. је ствар да село зна, да смо ишли ка оном проклетнику! Овакако, то је главно! Јест, али треба, говорити с њим! А шта ћемо му рећи; Тхе, што нас Бог научи! Ах, Боже, кад већ не може да нас мимоиђе ова чаша, нека, буде воља, твоја, — али, свакако, боље би било да овога нема!“... Тако, час разговара- _ јући се, час чатећи из 'Требника, ишао је фра-Анбел, дишући све напорније, све већма обасјан жарким јунским сунцем. Како од средине села пут иде наниже, Ошкопац могаше видјети и распознати и дијете, кад долажаше озго. Кад угледа фратра, Ошкопац диже обрве. Пошљедњи пут видио је „вратрину , кад је долазио да испрати покојну Шимицу. Ошкопац помисли да је, може бити, болестан неко од Лопушина, али се опомену да би у таком случају фратар носио причешће, те не би ишао сам, пјешке! — „Да га враг не носи к мени!2 запита се најпослије Ошкопад и намрачи се. Капитан, који је пратио његове покрете, наћули уши, стаде као запета, пушка. Њих двојица посавјетоваше се погледима, па се Ошкопад пружи на клупу, рекавши псу: „Кушкуш и ти!“ Анђел видјевши то рече: „Ено проклетника, сад ће чинити винту да спава, а његов Капитан може нас ујести! О, пречиста Дјевице, умудри нас, шта да радимог!“ — Не видећи никога по пољу ни око „куле“ Лопушинове, настави: „А као за пакост, нема никога! И тако, осим Бога, и његозих угодника, нико нам се не може наћи у невољи! Али, немојте тако, фра-Анђеле! Зар вам је мало: помоћ небеске војскег 0, фра-Анђеле, заиста, је танка вјера ваша!.. — Ма, то јест, брате, слаботиња, смо, али, опет, бој се онога, ко се Бога не боји, ко се са оним удружио!“ — И тако, шчињајући се, када доприје до рогља дворишта, опрезно сврати са цесте, па се упути дуж зида, докле не стиже према Опткоштцу, који се бјеше умртвио. Фратров поглед