Iz raznijeh krajeva : pripovetke Sima Matavulja

210 - СРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА.

ни, али се нико не одмаче. Кум бацаше комаде у једну велику здјелу. Кад све би готово, стари сједајући рече: Е

— Ејвала, ти га, куме! Тако ваља!

Па махну главом на млађега сина и додаде:

= Де, мали, јавни се!

Антун узе пушку и с врата испали је, вичући:

— У здравље Лопушина, малих и великих! Да Бог да се ова кућа напунила дјецом!

Посједаше. Голема букара, пуна вина, стајаше насред трпезе. Пред сваким бјеше само по нож и комад погаче, а ни виљушке ни утирача. Ивап први боцну својим ножем и натаче комад печења; сви редом учинише тако, те настаде опште, споро жватање. Млада, након неколико валогаја, устаде и сави руке за тканицом.

Најамница и младићак јеђаху обашка. Дјечак, збојит и здрав, бјеше еин њеког сиромашка из села; отац му и он често работаху код капитана. Најамница га, ватита:

— Како ти се свиђа млада, Ивицег

Ивица слегну раменима.

— Знам, настави она, али, рецимо, да си за женидбу би ли је узеог

Ивица замаха главом, па заклима:

— На први мах не бих, а, послије, чини ми се бих! Кад се очи навикну на њу, мила је.

— (0, паметно дијете!) шапну она, задивљена... Јеси дијете, али си паметно! Видиш, то је! Сре је обичнија, све, све обичнија! Свак ће то рећи! Тако је морало бити и Мију. Кад је први пут видио, сигурно ни помислио није да би је могао узети, па му је, понајлак, прионула за срце! О, блажена Госпе, како су сретне неке дјевојке, заврши као за себе.

Кад већ сви бјеху сити, почеше врховима од ножева ргати кости. Антун устаде и с пушком стаде на, праг, очекујући домаћинову здравицу. Капитан Иван дохвати букару и напи куму. Пушка прасну, млада се поклони. Кум наздрави Мију, Мијо Антуну. Антун тетки Марти, Марта кући Лопуши-

Ур, ПИ