Iz raznijeh krajeva : pripovetke Sima Matavulja

ОШКОПАЦ И БИЛА. 21

новој и младој „која, заправо, још није Лопутинова“, додаде намигујући...

Људи закурњавише из земљаних лулица и онда истом се заврже разговор. Најприје започеше о Ошкопцу. Млада, једнако укрућена, слушаше живот и дјела Ошкопчева, слушаше вјетрену хуку, погледаше на црвена лица пијаних људи, на пламен, на служинчад, која сита и напита, дријемаше. Бјеше јој хладно око срца, у тој кући, међу тијем крутијем људима, уз њихове језиве приче. Бјеше на, свијст дошла са клипом дубоке сјете, која се нашљеђује у крајевима нероднијем, непитомијем, гдје је рат за живот сувише груб, гдје је пјесма налик на запијевку, гдје се сва љубав према жени своди на тренутну похотну пожуду. Бјеше одрасла у патњама, у вјеровању да је живот страдање, да је па свијету много више зла него добра, да је зло као у засједи око човјека, те напада на, здравље, на душу, па срце!.. Тијем је прожета била, иако то осјећање није налазило израза у њеном скученом, збуњеном мозту, те га не би умјела исказати, али га исказивалпе у механично наученим молитвама, у изразима, као што су: „Мајко милосрђа, смилуј нам се, спаси нас!“ Никад пак то осећање није било у њој јаче него тага „веселог“ вечера! Увјерење тијех људи, да су се Ошкопац и Пуздрак предали нечастивом, иако је испуни ужасом, с друге стране, дође јој јасно да човјек и не може бити срећан и задовољан на овом свијету, ако се не преда Сотони!.. Згрози се од те помисли и обрати сузне очи Блаженој и шапну:

— Мајко милосрђа, смилуј ми се! Не дај ме!

Дјевер је повуче за опрегљачу и у шали је запита: — А ти Плачеш за мајом“ Заборавићеш је, ље. до зоре!

Невјеста, постиђена, отиде тобоже да постакне ватру. Отари, у тај мах, рече:

— Валај, куме и ти Марта, колика ми је ова радост, толика би ми била још већа, да ђаво већ једном дође по Ошкопца/!

Цера