Iz tamnog vilajeta

САН БРАТА БЕЗ НОГЕ

У своје време кад се оно метежило и тукло, и мени сила размрска ногу, те је целу до кука осекоше. Кажем то онако само, и не пада ми на ум да се буним, јер некоме је морало. (А бејах, што има реч, да пре гајди заиграм.) Сад овако уза зид на улици залудан: чекам да се и за мене нађе живота. Па сем нађе. Има старица с корпом пут гробља. Дарујући ме мртвацу намене, да му је зар на бољитак онамо што овамо ја место њега поједем и попијем. Па велим, ето, опет ја као нешто послујем. А има који ме утубише: још с далека маше се џепа, и не погледају ме, и некако обично, као мостарију, плате. Ја опет, од матере такав, стид ме да се ту бенавим и превијам; јер њима се може, а мени опет насушно треба, и шта ту вазда!

А (што да кријем) који пут и сасвим раскрави, чисто осећам нараста добро у мени, па натенане мислим у сласт: Што ти је човек, сто чуда накани се на њега, као да је сам он за муку рођен, и дигну руке, и нема, веле, од њега, ништа. Кад оно однекуд огрејало га добро, он прогледао и смеши се! Ето ја, кад ми овако дође потаман, заборавим се и запевушим. А буде богме, па овако без ноге, у себи, и заиграм, па љуља ли љуља!

Али опет у потаји волео бих и туга ме, што неће, што да се не сете мене заборављена!