Iz tamnog vilajeta

118

Ко било, ма и лудо дете, за причу да ме припита: »Где ти је, чико, ногах Блаже но мелем кануло би, блаже но благдан у недоглед.

Гле, збиља, благдан ми надолази: Врве пут мене одасвуд, у новом руху, па мирисни. Надолазећи благо ме у очи гледају! Ако ме вараш сном, грехота је, Боже, ма и с твоје стране! И сви колико их је, пожељно им, сваком на лицу пише, ради би да као ја имају дрвену ногу, па. се коче и нарамују у ходу. Збиља сви мени! Јер на домак пришли као хтели би нешто, а стид их, и збуњују се, и ни две да саставе. А ја милоумно гласом који не знам за свој: Немојте, велим, браћо, није ред ни право да се ви толико око мене мајете!

Кад оно, као тиме осокољени, све већа сила их се згрне ; мислиш лист је с јесени, па га опала наноси овамо ветар. Сви благонавиру мени, а многи су, па се слило: топи одасвуд и кропи, да мислиш као сламку одуваће ме благост. Ја једва нађи душе да слабачко замолим, кад оно, чуда, разлегне ми, до задњег ува разговетно пронесе ми се реч: Ја јесам страдао, браћо, и слатко је казивати где се ради мене толики сакуписте. Али што је мени много, вама је може бити мало па готова срамота! Јер знајте, браћо, нисам ја Бог зна ко, богами нисам и не вреди. А може бити препознасте ме. Јер откуд баш ја да сам тај, мене оволико да почастујете, кад ни пола живота, но тричаву ногу дадох. Немојте ме, браћо, молим вас, нисам ја тај!

Оно у одговор као ветар кад уз гору пође, или из даљине поводањ, или буна, захуји: није реч, а знам то негодују, да у мишју рупу рада завући се, дигне ме и заошија, те лебдим над њима.

Боже, и небо као ближи се озго и гусне у свод. Тек заранци а по њему крупно се отвориле звезде; две и две паре се у очи и гледају ме. Ово се и ти умеша, ради мене помери звезде,