Iz tamnog vilajeta

7

_ огледалу погледав не познам себе. Модро. ми _ колута пред очима, тонем у неосећено пијан-

ство. И дотетурав, свалим се на кревет. Бабина рука спусти ми се рапаво на чело. »Ето, разболећеш се с тврде главе! « «Не мари, дадице! Гле, узглавље мирише

" ми на њену косу! Реци ми, дугокоса ли беше

Марија

>Толико да јој рука не досезаше чешљем до краја превући!«

БА стаса и погледа каква лирг«

»Каква се речју не помиње, а довека сања једном ли је виђена !«

зА што јој се момка не нађе, но код лепоте и дарова уседе се девојка «

Мучно јој беше одговорити. И узбори се сирота, и трипут излажаше и враћаше се готова заустити. Напослетку преломи се.

»Не могу више, вели, чини ми се из очију би ми прокапало, с прстију ми се отирало, из мене било задахом. Ево, слушај по реду:

Бабино казивање како је живела и умрла Марија.

Из матере прихватих је, на мојим рукама одрасте и омиле ми боље но своје. Рођене кћери у измећарке ми се растурише, јер она дража ми беше но под појасем да је ношах и у муци донех. А за мајчину, благо јој било на оном свету, немам шта лепо рећи! Чим се отараси мужа. (од прејела прште као стакло) даде се у скитњу жена, па или буде или не буде код куће на конаку. Једном огледа довести драгана, неко змијоглаво момче, али се ја испречи на, вратима: »Не дам, велим, да ваше прљање довати дете! Одлазите, лолајте се где и досад!« Те оду посрамљени. После и њу снађе: Скрши се на поледици. Једни кажу, сама; једни, није, но с њим ишла, па он потурив јој у свађи ногу, побеже. Ни на суду се не размрси. Зваше и мене, а ја се подбочим па им овако изговорим: