Iz tamnog vilajeta

34 | Њ_—_

баше ући, сети се оно пароха да остаде, те климајући главом жалосно га позиваше, Но видев га да стоји немоћан коракнути, оте се испод руке светог водитеља и врати пароху.

Боже, шта видех тада: милосни, потресен тиме што се зби, потамне у образу и проплака светлим сузама! А мене нешто повуче натраг силно, да ли по заслузи или казни, или да не бих до краја видео небесну невољу, и да остане тајна ;

Тако се опет оденух земаљском кором. Ето оче, то ти имадох саопштити. И напослетку молим те, јер неписмен сам, забележи ово, да се боље запамти међу људима.