Iz tamnog vilajeta

96

вима доведе Марту девојку да удави момка Ђенадија.

Пре чина зваху је Марта, а по чину Марта девојка, ради обележја што више не беше то. А образ укаља јој Ђенадије, обесан и гласит момак у нашем крају (то ће рећи у шумовитим извориштима воде Чемернице). О самом чину не мислим говорити, јер ко је год био мужеван починио је то безакоње, ако не у ствари, оно у памети сигурно, и по стотину пута, па му је знано како то иде. Мени је овде важније да испишем шта се збивало пре и после чина, и како се завршило. Несрећним младенцима род не бејах, ни ближи знанац, па опет више видех и разумедох злог им удеса, но њихови најрођенији. То с тога што умем читати и онде, где многи паметко не зна саставити ни о Богу две, поред свих буквара и школа.

О ранијој Марти немам ништа нарочито рећи, ма да је израније праћах оком и проницах (зашто, рећи ћу мало после). Обична бејаше на изглед, обично мешаше се међу свет, без неке промене ни себе ни другоа; лепоте управо онолике, колико је свака младост има. Ништа. особито, осим неке притајене доброте која избијаше из целе ње, и очију стално оборених.

Ипак је не губљах из вида, знајући од којих је, и да се крв преноси с колена на колено, и макако се успут помешала, да тече она. једноставно као река, мимо свих гробова и умирања. А ево од којих Марта дође на свет: Њен отац, у своје време божји човек, сад покојник, обичавао је купити око туђих капија побацане мачиће и у недрима носити их кући ради одгајења. Жена му их међутим редовно отресала. о главу. Иста жена бивша каћиперка од соја, сад смргџана баба, за трајања своје женскости испила је својим одвуглим очима многе темељите мужеве, па се сушили и тобож лечили код својих жена, а њој, онако испијени, кри–

| | у | |