Iz tamnog vilajeta

. 37

сном односили саћа меда, и ђинђуве, и шљиве наденуте ораховом језгром. Она их пе отправљала једног по једног на Црвено Брдо,

а друге замамљивала; али се не давала ни њима, _

ни свом рођеном мужу, већ ко зна коме ваљда самом црном ђаволу. О томе се шапутало у своје време. (Ово казујем по свом рођеном знању, јер и мене исто снађе зло, али захваљујући крајини и рани гнојници, ја се некако повратих у мужански колосек).

Кад јој први пут видех јединиц кћер Марту, рекох себи: Гле, сушти отац! Доброта претеже у девојци. Али што она све гледа у земљуг Чува ли то она девојаштво, или се стиди материне крви у себи. Бог да јој је у помоћи на путу живота. Стара злотравница можда се једном само снуби с мужем јој, и гле зачеди доброту, а оно друго безакоње оста, без плода.

Рекох затим и ово: Марту, јединицу кћер анђела и грешнице да не испуштам из ока. Она мора бити да у себи носи знамење неко. По њој ће се зацело саопштити нешто за, даље живљење људи.

И ево шта видех наскоро. У цркви на причешћу навали ко ће пре примити тајну (кад је служба и тако неки посао око Бога, најмилије ми је помагати певцима за певницом). Крштене душе тискаху се до издахнућа. Гледам, Марта уза сами иконостас пригњечена, трпи да не јаукне пред светињом. Али не одржа слаба жена, већ јој се оте јаук. Момак на то у близини ње, крепак и витак, одупре леђима, о народ, те сачува девојку од угушења. Она га погледа. Бог нека јој је сведок, и оно свето место и моја старачка душа, она то учини да захвали њему спасиоцу: И јаој! очи јој беху суште материне, провидне и замамне као вир на. месечини.

Тако се заче зло.

Тога дана не видех више Марту, а њему