Iz tamnog vilajeta

38

прикучих се, јер знађах затрављен је момак. Боже, како свеж и напредан као красан врт цвећа! Боже, шта семена и жетви будућих она да се искорени с њиме! Ја сам обарао своје вршњаке борове за грађу и луч, и јалове шљиве за ћумур, па ми свеједно било; али кад на младици видим убој исто ми је као да је мени неко секиром зарезао у месо. Гледам, издвојио се момак из кола и с бекријама суче ракију. А тамо звецкају дукати на вратовима удавача. Свака је млечна младошћу. А Златија још свилокоса је и миришљава душом. Свака би мушког додира, али његовог најрадије, јер дозрела јесен цеди се с брегова и обрежака, а у грлима је слатко. Залуду вам, вимене удаваче, залуду ти, свилокоса Златијо, момку Ђенадију искапаше очи путањом што се узбрдо пење између два јасена помешаних грана, куда замаче Марта.

У предвечерје, кад се народ растури кућама, приђем пијану Ђенадију и спустим му руку на раме: — Момче, не капљи пут два близанца јасена. Свилокоса Златија. снуждена оде низ реку. Покуњена јој мила главица, замућене јој голубли очи, и сама обалом враћа се лепотица; а вода таји се да је боље прими, све због коварства твог!

Тако ја, а он под мојим казивањем отресе мемлу пијанства и трчи низ реку, дивни огар.

Знађах буде ли зла, десиће се испод два јасена. Ево по чему: Нешто спазим, па рекнем, гле, то и то, а не прођем, већ окренем се и гледам, ослушкујем. Кад бих да могу чути косом на глави, нешто би ми се казало. Овако ствар мирује и ћути, а ја усколебан одем даље и слути ми се. Али да причам:

Неко време мотрим и уходим обоје, готово без нужде, јер сами они уклањају се с пута једно другом, а два јасена далеко заобилазе, нити их погледају. Ја се почнем смиривати и