Iz tamnog vilajeta

40)

ми душа дрхти од ове тишине и мировања овог» Нешто невидимо увуче се у њу, нешто се догађа. Отрнуо примичем се и казује ми се јасно као да ми дошаптава: Закасни твоје, јер друго доведе их у исти час ту, и споји њих што се клоњаху једно другог. Спучани леже на ледини младенци. Ако си рад видети, потруди се још десетак корачаји, па ће ти бити.

Ја заклапам очи, бежим и проклињем: Да си проклета глуха и тамна ноћи, коварства, и лукавштине у камен да ти се стане! У теби да није живе стопе ни будна ока! Да пресахну ти црни кладенци и да си пуста, од сад па до века !

Изрекох то у безумљу слабога.

Јутром се проне глас као да је опет дошануло: Чујте, обесан момак, исте ноћи кад богатој имађаше однети дукате, укаља образ сиротој девојци на месту где су два јасена укрстила гране; и осрамоћена побеже Равничанима Марта, нама на срамоту! — А ја, који знађах да је ту већа невоља по среди, уста не отворих на то, но ћутах и чувах.

Нешто времена доцније казиваху ми намерници на питање (ја се радо састајем с њима) — Јесте, дође таква и таква однекуд и стаде у службу човека домаћина. Срете је на путу и опираше се жена, а он је силом одведе кући, за несрећу себи, јер сутрадан отера венчану жену и јединца с њоме, па да придошлицу привенча, даде се у расипање злата по поповима и другим службеницима; и таман да оделотвори неваљали свој наум, кад му она у очи дана одбеже, а он пресвисну. Више се не скраси жена, већ сачекиваше по раскршћима и крчмама друмске људе, трговце и скитнице, па одвуглим погледом одвлачаше их за собом у блуд. Они се после не могли одвојити од ње, него је привољевали, ко даровима и новцем, ко лепим обећањима, да пође с њима. Она се