Iz tamnog vilajeta

мо РА и ит П 4

41

на то заводила од смеха и бацала им погрде у лице. Силовитији остајали ту где се и она бавила, па очајни пропијали све при себи што се на пиће могло дати, и једва се после докотуравали до домова п поштења својих. — То имамо јавити о Марти девојци (јер тако је зову), а још и ово додати: Обичава она. после најгорих иступа рећи: — Људи, не замерите мени грешници, ја можда нисам ни своја ни сама, а можда све ово из неке невоље чиним. (Тада би зачудо обарала очи земљи).

Тако ми приповедаху намерници, и веровах им у свему, мислећи: нечист претеже у девојци, па нек носи што је њено; на рабошу нека. се зареже још једно страдање, а ја овде да одбраним што је још за одбрану.

Златија је добила дукате. Она се расцветала и размирисала (дивна биљка), и пева лепојка да јој брже прођу дани девојаштва. На момку не видим ништа за бојазан и бригу. Ћутљив је истина, и често са секиром замакне у гору, да тамо, рекао бих, без потребе обара чворновате храстове; и у образу је нешто издужен. Али, Боже мој, да је срце човечије камен, па би се у њега упечатило, шта се све не преживи. И чудим се кад зло готово отклоњено видим: Боже, шта све не прртутњи ч0веком изнутра, он трпи сам и довека, и неказано иструне с њиме да буде земља, јер су многима речи непослушне, многима недовољне, а. многи рођени су да се прећђуте. Тако ја на старачкој доколици мудрујем, а овамо снује се без мога знања.

Браћо, седамдесет и једну годину у кожи сам човека; знам свако село и заселак докле хвата руб небесни с камените Островице, и знам шта се тамо починило од памћења људи до данас;слушао сам свакојаких чуда из бела света, али ово што ми се готово на очиглед