Iz tamnog vilajeta

О ЧИКА ЈАНКУ

У шетњи крај господских ограда наједном повуче ме жеља где су наерене куће и влажни видови. Ту пролазницима грозничаво завирујем у очи: тад ил никад нада ме чика Јанка ћу наћи. Мора бити, постоји чика Јанко. Можда о њему чух некад, или записано негде прочитах, или ми на сан дође, или враг би знао шта. Тек укоренио се, јасно га видим и чујем у памети, у срцу чежња ме за њим. И што ме све неодољивије вуче онамо, то, верујем лудо, и његови кораци нагињу где ћемо се неминовно срести.

Где су наерене куће проминуо је небројено, јер осетим као мирис на душу упише зидови. Има тако па се од оца и матере накупи душевности, колико да се зачеди патник. Годинама пре, неко му је нешто са срца узео, можда Бог жену и децу (то онај озго има обичај), па безазленому, јер сваки дамар живота бољаше га, уминув, заруди бол осмехом: »Ако! вели, нисам ни ја свој, а то ли да они беху моји! А што боли и то му ваљда дође као неки дар озго! Али чекни де, стари, нећеш ти мене више претећиј« Тако се искриви чика Јанко, а ево на коју страну:

Као мрав лудо по вазда пословаше; али од испослованог наједном буде му стрепња нека, и немир, па да се смири, брже боље, кога сретне и стигне, немилице раздаваше. ИМ за

Из ТАМНОГ ВИЛАЈЕТА 4