Iz tamnog vilajeta

| 51 тање пођу: Чика Јанко, дај нам, болан, по јабуку! — Стрпите се, велим, децо нису још зреле !«

И брже боље да их стрпа у недра, кад ли се досети лисац: »А би ли се, овај, могло знати, откуд ви ту мириснех Оне, дабоме, не одговоре му, јер то не могу, али се чика Јанку учини као подмигују се ђаволице.

УА, то ли је, мислите не видим ја шегу, и ко ми вас, тамо он, потури! Е, нећеш, батој«

Прозор иначе на згоду зјапи без крила, а доле поплочана је улица: бре, у парам парче прснуће, да се зна како чика Јанко потурено прима! Кад јест, рука, да их зграби пружена, од неке благости малаксава и милује по њима, пи као нараста душа чика Јанку.

Ето не могу, не да ми се, миље је неко у вама! Па да јеи напасник, гле благе сте ми души! Но молим смерно, знака ми од себе дајте, у коме врту, чијом ли руком на дар мени! Де, дајте мирисни знакј«

Кад оно, у соби доселе мемљивој, несањаних вртова завеје мирис, и буде на души чика Јанку као но кад зрака падне у извор воду, и да усхићен прозбори, росом би му капала реч.

УА сме ли се, мирисне, у недрима да сте ми за довекаг Потребитих знам, тма их промине где су влажни зидови. Да реку: Гле чика, Јанка, празнорук а смеши се пут нас; ништа не пружа, а благо нам се подари!«

За пакост већ и улицом пронео се мирис: то за пожудне ноздре, да и оне нањуше. И збиља зачује се, трупћу одонуд кораци, све тамнији надолази бат. Оне смагну од стрепње: Страх нас, чика Јанко!

Журно их с видока гура у недра себи, па, за сигурност појасем их обавија, па и то мало му: између долапа и пећи, где је тамно, завлачи се чика Јанко.

Већ и капија треснула је, ногом је обори