Iz tamnog vilajeta

64

и плач у срцу, ја не дочеках, те ми је пусто живети. А ево ноћас ти, каквом ли милошћу доведен 2 дође и чукну на моја врата!

Ја, у одговор, пропевам више него ли прошашћем : — Маријано! Он убледи, па ми устрептало говори: »Видим шта носиш и од којих си! Али Богом те заклињем, сине, чувај се, јер грдна од тога до у смрт сналази жеђ, и нема јој угашења! Запечати је у себи да те жижи само и да ти је тугаљиво живети! То те молим, и тебе и себе ради!«

Новог оца пољубим у руку, он менеу чело. Тако почиње.

Од недеље до недеље точило се вином јагањци вртели на ражњевима, да све сито, пијано и весело буде ради мога усињења. Ја као риба кад се праћне из руку па опет заплови кроз воду. Блиско ми све и угодно: На лицима заборављене сроднике распознајем, на кућама. трагове мојих родитеља и несуђени дом, па ми је мило проћи улицом између њих у реду. А цветалом вођу, јер ми зуји у дочек, довикујем: Невестински сте ми лепе, миле сестре, од голицања мушког семена!

А није радост какву ви знате да је, већ неко прозирно догађање у топлоти. Нити опијеност чула, да се после заврши вртоглавицом; јер да је баш и суролико, и влага да пишти, опет би дочеци били кадифасти и пуцале коре да се до у језгро продре стрелицом. Све ми се руке шире, и недра откопчавају у сусрет: Добродошли, у твоме срцу кључ је од наших брава!

А ја свуд кришом наднесем се на ува: Браћо и сестре, е да ли знате пут Маријани 7 Не одговоре ми, осим туге што се из њих пролије. — Знам, доброхотност би ваша да ме сачува где се не бојим погибли; али нека не буде то, јер за моју жеђ нема отровна пића! Они се на то преплаше и у слабости одмичу од мене. Тада сазнадох: ко хоће да нађе, нека се не