Iz tamnog vilajeta

76 а

брда сливају се, и вода, и камен опучен откотрља доле кућицама. Прибиле се и другују сироте. У једној ту и мој бркати отац, на друму, кује сељацима раонике и мотике, и на точкове удара оплате. А ракија кад му прокапље на очи, бежи све, и затварају се врата, и вриште жене. Он што ручендама довати, сломивши баца иза себе. С тавана вирим: пет пандура издаље оклева, и на ракију домаме га, па му се везану ражали и влажне им казује речи: »Немојте ме сиротана! Ја сам ко и божја, семенка сам самцит у вашем! Еј, далеко је Морава, далеко ли ме ветар зане да међ вама проклијам! а ви тако срамотно! Ој Мораво, моје село равно!« И запева ли, одахну сви, јер знају смирио се и до заспања да ће жалостивно тако из њега тећи песма.

Ја на брду три метиљаве овце чувам и самотному замећу ми се свакојаке маштарије: Ето, доле су кровови да им је сувота и топлота, а онамо при брду гробље. Што ли гробљег Ваљда опет за сувоту и топлоту, и земља ради нечега да их чува. И моју мајку тамо закопаше. Мора бити насмешена лежала, је као надајући се бољем. А они, носе је узбрдо, у шапату и опрезно, да се не прене и право зло не дозна. И од мене крију, не казују ми зашто ни како умре, ни каква беше ликом. Ја опет знам, јер одкуд ме буде туга огледнути се кад је у виру мирнор Као да бих све видео, па не смем. А сигурно млада и на пречац умрла је: то се из мрака помоле две црне руке и стежу док се не прекине живот, па што је имала живети, остане у њој. Она дакле није сасвим умрла. И баш то мами ме онамо, и дођем до на близу: одједном као посигурно у сусрет ће ми поћи, бела међу крстачама, а ја да побегнем испред ње, па да ми то никад не опрости. И вратим се.

А тетка (то комшиница што ме по њеној