Iz tamnog vilajeta

овце.

77

смрти прихвати) обичава ми, кад се од оца склоним, казивати 0 њој, али незавршено некако и са два смисла као кад се сања да нилад до краја не разумеднем. Знам шта је: у њој се два спомена помешаше, па би муклу жалост ва јединицом олакшавала спомињући моју мајку само, јер суботом пошав на гробље вели: »Да јој прислужим« а две свеће носи.

»Беше, вели, слабокрвна и ведра као оно биљка кад ти дође жао узабрати је, и мила гласом, и запева ли, стегне те у гуши да заплачеш од неке доброте. Тек прибије се рођена, и све би да нешто каже, али не да јој се, и пре речи навру сузе, па заједно плачемо. Велим, нека ћери, крвник и јесте саздан да доброту кињи, за то му је и дана. Али кад није среће бар је трпљења, па опет буде добро! А је ли тетка, ко би то на прилику био крвникр — 'Ајде, враже, какав крвник, то се само по злу помене!

Мучаљив је мој отац и мрк: наднеле му се веђе, и тамно гледа, и као у мехове дува. Шта ли се то вари у њемуг Зове ме чварак и близу ли сам њега, све ме страх узеће меу шаке и спрштена бацити иза себе, па где је он ту нисам ја. И брже боље турив у торбицу комад проје одмичем узбрдо с три метиљаве

Само нисам начисто, беше ли то она, моја, мајка, или теткина кћер, и да ли будан или у сну видех њуг Као пред вече је и рујо ваздухом. Неко пева »Вени ми вени...«, можда баш она, јер нигде живе душе, а она само бели се на прозору. Ја као знам последње је то, и померим ли се ишчезнуће, па тужан и сам да останем: оно траје и траје да непомичан обамирем и губим се у несвести.

У том гнезду растем ја. Хвата се и дебља кора. Отац разазнаје то, па је бољи према мени: тек ме повуче за уво и ошамути од неке ми–

ј "ИП