Iz tamnog vilajeta

Па, се узборим и зањихам; да ли песма или плач

да лине са срцаг Крупно се гомила, дажд уста-

вити да не провали, =: могуг Па одвугнем, »Ве

браћо, пи позажмурим: ни ми вени невенеј«

— Таког те 'оћу! И окренемо лист: Сами нас два. Ја распеван да живот од мене отиче и чилим; а њему животворно: кола и поцупкује око мене и кључа: »Качо ли Качо!ј« Па ме сподбије и двориштем у ковитлац. Згода је жива да ме за гушу стегне и удављена у коров баци. Али зар мене он2 Него би да самом себи у силовитости додија, па јури до малаксања.

Двориштем босе ноге протапћу. Он ми на уво прислони уста, да ни капи гласа не оде у растур: »Качо, мамлазу, Стојана ми зарудела, као оно шљива ранка, купи се сласт изнутра, невољо моја, и гусне, па је све теже чекати. да, кога гусне, питам ја тебе, присећаш ли се за кога, мамлазу2 Него крај тебе така ја рођеној да сочим, до Бога, ја рођеној! Де, Качо, благо мени, де нађи ми се, опет ме жмари!«

Сад је на реду Стојана и морам вам казати, браћо, али ко се насмеје, наглавачке излетеће напоље. Дуго ми беше као невољена сестра, и осим буботака друго не дељасмо. Кад ли опавим, бубри у телу и обара очи, и ломи гласом као тица цвркутаво. Буботке престану. Она то у девојку буја, баш сад јој прићи ваља и додирнути је. А ја се клоним: немир ме неосећен доселе, али коренит и таман као давно зачет у мени. Драга ми и језива буде; тражим је није ли ту, узмичем кад је нађем; у исти мах бих очајати ув њу и сто конака побећи. Да ли појмите, браћо А онаопазивмуку по среди опрезна, буде, као скупоцени суд да је, па мојом кривицом разбиће се.

Али месец кад исплови, зетинли је вече као потекле топле реке, где се у ствар дању згуснуло. »Вени ми вени, туго!« Оно се отвара. и топи све, и бол болује. Добри ту негде по