Iz tamnog vilajeta

86 б

земљи прострт плаче. Да је тако топлоте, кравило би се што слеђено на срце падне, па осим топла плача боље се не би желело. А ја, какав ли сам славуј 2 Мами ме где тама са грана капље, неодољиво да је прижељкивање, по гласу да се дође. Па тек притајим се: суварци само под стопама, пуцкарају, то намамљена долази она невидљиво. Доле заталасана, земља, озго звезде шире се као ројеви зеница, и да ли косе или дах њен или мој лепршају мраком као пламени барјациг Растопићу се, туго !

Хладно ми је дању. Будем као кривац кад шара да га поглед не ода. Она у некој слутњи не изиђе из собе, него забрављена, ваздан очаја, ту непомично. »На кога ли се метну, јогуница. поганаж То у незнању добри. Види накриво је нешто, па да се то исправи, сиђемо где је мрак међу вучијама. Свећа видела доста нам, и по чашица за меру, па капимо бистру док не отопли: као раскомотимо се изнутра, заравни се што је неравног, и клизи ли клизи. »Качо, продужитељу мој, њиву ти дајем, болан, да сејеш у радости, па из два што кажу рода. један да се испили, и једном крвљу да настанемо. Еј, што ти је човек! А дао Бог, и што кажу биће ране за јаране: Три ми поточаре низ исту воду мељу, сложне сестрице; класа ми жито долином, воћка ми при брду носи за сласт, и лоза души да је радост; па челице ми послују вазда медено; па лула, туго, капље мученицом, да мука с душе одвугне! Еј, пусто ли пусто ! Де, Качо, де испотија, де, благо мени! — Вени ми вени, туго!

— Добри мој, не много, заустави, забрани у себи, можда ће се плаћати! — »Ако ће, шта ме брига! Терао сам ја црну јарад, забележено је, мој Качо, забележено и брисања нема, па. опет нека и нека! Обори!«

А моја рука, кад нам их саставише, ледена. је била, па опет разговетно казах, хоћу. Сад: