Iz tamnog vilajeta

88 чкиље с поља очи. Ја да га преклињем, јер страх се гомила у мени, да мутну бујицу зауставим, па и сам понет, ситно штекћући засмејем се за њиме. Па нас на видело извлаче горе као стрмоглављене пз провалије.

Орошен је дан златном капљицом: Изводе њу. Бела је, и заклопљених очију насмеши се у некој нади. Што барјак лепрша напред, што гајде зује и пролама гоч, и хитро корачају кићени, не вреди. Мени је самотно и тужно. Ово се десило у другом виду некад, па заборављено. И јенђе што певају друго значи. Кључ је у мени; само, ван мога хотења разрешиће се. Наједном јасно ми: ја сад, није ли језгром истоветно што и ја јуче, и ја некадг И биће није ли у томе да иста рука завеже и одрешиг »Весели се, младожења |« певају оне. А мене што је туга на тај глас, значи престало је и почиње.

Богтомоља је неприступна дану, да су ликови светли пред кандилима, јер за нас горе она, јасно да видимо њих у тамном смирењу. Врши се обред: моја је у њеној руци и превес пребачен, а крунисани. Али шта вреди, мени је хладно, њима осветљеним вапијем: »Смпрени, недокучном блиски, познајем вас, тамни траг на лицу мука вам остави! Путем ли, куда сад ја, проходисте, умудрите ме, знак тајни дајте и разумећу, којом ли речју, којим учином, у мир да ми се разреши душа Они сваки собом занет, или у бескрај загледан, или без повратка, нечему задивљен, и не виде мене.

А гле дивни Богомајке лик! Лековити неки поглед упире у мепе и благо ми је као на материном крилу. Заборављено назпрем у томе. Дрхтајем ли жишка или заиста, дужи се и устрепти и неке познате очи гледају ме2 Боже мој, куда ово, у светост или богохулу! Мене је страх и до у корен душе дрхтим. Окрећем главу и ни за Бога више погледати тамо. А они за-