Iz tamnog vilajeta

89

редили, љубе се са мном; и нико, ни добри, ни она, бела невеста, нико не слути зашто су моје усне ледене. Нити вреди што самокреси праште и јенђе попевају: »Весели се младожења/!«

А да месец исплови, морало је: Топлину пролије, крави ме, мили друг. Гле, сам ја! Онамо црна леса повија за гајдашем као трава за ветром. Моја невеста где јег Њу хоћу! Топло ми кад исплови љубљени, страх са душе спере. Међу кићеним тражим је: Расклоне се док не уђем, па ме опколе, да сам усред њих, и што их већма придолази, све моћнији будем. Из њих побауљи добри, смождеп п санован радошћу, а голем на месечини. Где је моја невеста г Тамни сте сви, она бела, не видим је. »Качо ли Качо, де испотија, до ово снопља полеже, славину отвори, твојега вина да се напоје кићениј!« Тиме ћу вама свима запети замку, и теби, добри, без поштеде, сам да останем, сам ја и она бела.

Сад можда и месец поможе, и вино по земљи проливено, али моја песма, јер задња из мене и да више не запевам, браћо, покропи по њима као нечастива водица, где све залутале душе бајаху! Ако сте видели каду игри наједу се деца бунике, или овце кад се окрве, тако смуцани туцну се главама, загрле и у несањаном блаженству све два и два простиру се по земљи. Боже, откуд ми моћ“ И продужив чини ми се набујало би до пресвиснућа да сва срца попрскају. Али неће Кача то. Они сад ко зна куда плове свак својим морем. Нека сиротана, просто им од мене било.

Где је моја невеста; Не жури, дуже да "траје! Између простртих, да их не оштетим, натенане бирам ногом земљу. Ближи се, све већа моћ је моја и слобода. У слабости не бејах ли роб“ Стрепње су рођене замке на, путу њој да ме задрже; страх, црни паук да исплев мрежу исиса живот, па љуштура остане. Не да,