Izgnanici : albanska odiseja

ИЗГНАНИЦИ 95-

Трећи Пешак :

Знам га, живео је од нас свију боље, А остао увек убог и зле воље,

И увек усамљен, чудна нека фела, Пропаде му, после, породица цела.

Џешак :

Не бој се, неки ће од брига да, шене. Нису људска срца као ове стене, Пукне меко срце ко да је од стакла, Сред овога чуда и земаљског пакла.

Друг: Пешак : Ако је суђено пропасти у рату,

Од циче и жеге, у влази и блату, Најбоље је онда погинути часно,

Пешак:

Сви до истих жеља долазимо касно.

Пролазе и остали. Група постаје већа.

МУШ. ПОЈАВА.

Улазе двојица регрута. Један придржава свога болесног другаРелруш : Да сам знао па да не идем из села,

Друш Регруш :

Швапска би те војска ко роба одвела.