Izgnanici : albanska odiseja

96

ВЛАДИМИР СТАНИМИРОВИЋ

Ретруш :

Најдуже смо ишли, издала ме снага, Боље да остадох, Да је овде вага,

'Ј . Не бих, са оделом, имо двајест кила,

Други Ретруш : Промучи се, и

Ретруш : Теглим, из петиних жила,

Умрећу без свеће! Ала је то тужно.

У глави ми много и тешко, и ружно,

Шта их је помрло! И Живан, и Зоран. Ово је на мени, витш његов копоран. Колико их пошло! Вукли се па пали, Помрли су, чим су, као и ја, стали.

Сви јачи од мене и више израсли.

'Ето, бежали су, па се нису спасли,

Друг Резгруш: Хајде, одмори се, Али где ћеш лећи7 та ти је7 Ретруш: Нешто сам опет хтео рећи. Одводи га, спушта га на земљу и враћа се.

Друш Рагруш:

_Умреће! Лице му доби боју жуту. (о да му помогне на оваком путу7

Одлази другу, опет се враћа уплашен.

"Умро је, Па зар ће овако да лежи

Пешак;

ТЕ, мој синко, сад се не стаје, већ бежи, Зар је један пао 2