Izgnanici : albanska odiseja

ИЗГНАНИЦИ 21

ан

"И стрепим, јер слутим; тој глас једном чућу Да не можеш даље. Млађи Браш:

Помишљај на кућу,

Сшарији Браш :

На кућу и мислим, баш овога пута, Кад те видим слаба и ко восак жута. Ми ћемо полако, никако не жури. Како ти је7

Млађи Браш: Причај, бол ми забашури, Самртне су муке позлеђених рана, Али, хвала Богу, стигосмо до хана, Сшарији Браш: Добро се одмори, стари завој скини, Кад паднеш, носим те, о путу не брини, Млађи Браш:

Говориш кб дете, једва носиш себе.

Сшарији Браш:

Ја се не смем, брате, ни маћи без тебе,

Млађи Браш:

У злу часу ваља паметно да збориш, Није време да ме ни жалиш, ни кориш, Мојој се предсмртној жељи не противи: Иди, то си дужан, и за кућу живи!

Пут је за Србију сад овом путањом, Њом слобода ходи, и ти мораш за њом,