Izgnanici : albanska odiseja

22

Једна група на починку. У њој један сељак и један радник,

ВЛАДИМИР СТАНИМИРОВИЋ |

Тебе сви чекају, у последњој нади, Пуна кућа деце и женске чељади,

Ти ћеш бити отац, после овог рата, Свој деци, и твојој и оба ти брата.

Њима, а не мени, своју љубав нуди,

Њима и хранитељ и бранитељ буди! Одлаве лагано да потраже место ва одмор.

1Х, ПОЈАВА,

Радник: Ко зна где ми судба вечну кућу спрема!

Сељак:

Да знаш моју кућу великога трема,

Са мислима о њој устајем и седам, Као да је, стару, на брвнима гледам:

(С оџаком ко кула, нагнуту и криву, Имам, око куће, свуд ограду живу; Сам багрем засађен, рај и жива згода, С пролећа мириши на по сата хода.

Ја сам то сачуво, а стеко ми деда. Па знаш људско срце није комад леда,. Где је твоја кућа 2

Радник:

Моја кућа7 Свуда. Пауза.

Сељак: Куд ли ћемо даље 7

Радник:

Ко би знао куда7 До мора се, кажу, наша стаза пружа,