Izgnanici : albanska odiseja

40

ВЛАДИМИР СТАНИМИРОВИЋ

Не можеш је прећи, ко лешина лежи, За нама душмани, а од њих се бежи, Сваке снежне ноћи крај ватре се седи. Пламен греје руке, а срце се леди.

Од вечере ране па сву ноћ до зоре, Огромне, црвене, силне ватре горе,

Сав ми логор беше као привиђење,

Као да велико одслужисмо бдење Умрлој слободи, нашој земљи родној, Па идемо у смрт гори непроходној. Наших нас је кола силан пламен грејо, Палисмо их, снег је непрестано вејо. (ООстадох без кола, но бол већи наста, Кад се с мојим верним воловима раста, Не волим да причам, плако сам ко дете,

Коморџија :

Та и мања штета човека помете.

Све што год си прич'о, свима нам се стекло,

Ал мене је, браћо, више од тог пекло Сећање због другог преживљеног бола: Скидали смо бедну бежанију с кола Полумртве мајке, деца полунага,

Нас издала савест, њих издала снага, Узесмо им стоку. То не води срећи! Отете волове продасмо у Пећи,

У бесцење, Ту смо баш грешници клети, Још кајемо грехе, још нам казна прети.

Трећи Пешак :

Мој наредник четни баш од туге свисну. Памтим, целим путем, док војници кисну, Он би говорио: људи, још смо сити,

И још је друмова. Зло ће онда бити, Кад комора наша престане да траје,

Ко се и сад тужи, тај ће да се каје,

Чешврши Пушник:

И у злу и у добру треба знати меру, Ни поносан бити, ни губити веру,