Izgnanici : albanska odiseja

ВЛАДИМИР СТАНИМИРОВИЋ

Други Пушник :

Наша одисеја није песма плача, Но трнова стаза од Рашке до Драча. Њом носише земљу неуморне плећи. Велики тренутак наста после Пећи, Узбрдицом дугом, као да нас гоне, ецамо, док црква све у земљу тоне. Први корак мучан, безнадежан, страван. Изгуби се царских успомена раван. Пењемо се само, непрекидно, сталао, Све каљава земља, а небо печално. А Патријаршија ко у понор слази. У страшној тишини ћути се и гази. анини бежимо, ко рањене звери. Црква непомична, затворених двери, Без живога створа, рањена и скрита, Као да нас горко жали, па нас пита; „Куда изгнаници 2 Шта вам срце слути Незнане су божје и тајне, и пути. Носите у души вечни пламен вере!" Пењемо се. Језа. Вече крила стере. Молитвено вече, но звона не звоне, Црква непрестано још у земљу тоне, Прођоше прогнани, пут за земљу траже. Писано је тако да им се укаже На последњој стопи још благослов свети, И да царска прошлост, ко сенка пролети.. Утонула црква, свет заморен суста, Ноћ све затрпала, ноћ глува и густа, Испесмо се. Пукли видици безмерни. Где су даљи пути2 Где другови верни Оголеле горе задрхташе стидно: Овде нема сунца, али још је видно. Цвили, под ногама, лањско лишће труло :За ваше је јаде Провиђење чуло. А вихор, кед небо мрачно чело набра, Зашуми: где људе искушење сабра, Ту и чојства ничу и греси се коте, Пут је овај цео — пут ваше Голготељ.