Izgnanici : albanska odiseja
62
ВЛАДИМИР СТАНИМИРОВИЋ
Увек је почетак његовога збора:
„Елем, кренусмо се тако ми с Јавора,
Па све напред. Зима у највећем јеку.
Сад ћу да те слажем да л' пређосмо реку,
Или не пређосмо2 Не умем ти рећи,,.“
Сви слушају, Нико и не мисли лећи,
Зимска ноћ, к'о царска година, што кажу,
Отац продужава: „Чувао сам стражу, аш овакве ноћи, укочен од циче,
Кад погледах лево, а нешто се миче,..“
Гробни мир, он прича заношљиво, живо.
Сад га ја разумем и сад ми је криво
Што сам се смејао онда на те приче,
Једном рекох: „Море, шта се мене тиче
Твоје ратовање!" А да ли ће, друже,
Наше жртве неком за пример да служе2
Жали Боже, можда, гробова и мука!
А и ко ти гине7 Сиротиња пука.
Они што ће да се опасују ликом,
И што своје јаде не причају ником,
Они који мирно голи живот нуде,
Да другима боље, после рата, буде.
Трећи Војник:
Ја сам човек своје памети и кова,
Ја се, целог рата, не мичем из рова. Нећу нико да ми, у животу, рекне: Тај је ладовину умео да стекне,
Хоћу да, слободно, увек главу дигнем, Морам својој кући оружан да стигнем, И као домаћин морам да се штујем. А у овој беди, срећан сам кад чујем, Да моји земљаци у томе се сложе, Кад кажу: „Е, људи, кад он, газда, може Да све ово трпи и зло с нама дели, То морамо и ми“. И мој одред цели Ја сам соколио, ма да немам чина, Ммам добро име, то чувам за сина.