Izgnanici : albanska odiseja

ВЛАДИМИР СТАНИМИРОВИЋ

Варошанин

Бива па никако по сву ноћ да тренем.

А сан и кад дође, ја се брзо пренем.

Па се питам — мисли к'о челе поврве —

Да ли ће се људи вечито да крве7

Пусте земље пуно, има хлеба сваком.

Шта ће безброј палих и безброј са штаком7

Трећи Избеглица :

Црн је слом а црне и победе бојне.

Варошанин :

А проћи ће дани крволочне војне.

Кад утону гробља у мора од њива,

О новој ће борби нови свет да снива.

Ратни ће патници брзо у гроб лећи.

Нико неће новом нараштају рећи .

За дане без хлеба и ноћи без крова.

„Рат ће разумети поколења нова

Само као песму витештва и славе.

Дух узалуд расте. Пун мрака и страве, ух се вечно лажним идолима клања.

Ипак, није зато моја вера мања:

"Све срећнији људи биће него пређе,

Али духу ваља проширити међе.

Да се људски понос престане да вређа,

Боримо се против свих земаљских међа!

Пауза.

Војник:

Беше сваких чуда, испод свог неба.

"Сви смо били исти: без крова и хлеба.

Ал што једног видех, жалосна му мајка,

Бос, па мирно иде, не зна да се вајка.

„Камо ти обућа 7 питају га људи,

_Жив ћеш да се смрзнеш, кам пуца од студи,