Izgnanici : albanska odiseja
ВЛАДИМИР СТАНИМИРОВИЋ
Варошанин
Бива па никако по сву ноћ да тренем.
А сан и кад дође, ја се брзо пренем.
Па се питам — мисли к'о челе поврве —
Да ли ће се људи вечито да крве7
Пусте земље пуно, има хлеба сваком.
Шта ће безброј палих и безброј са штаком7
Трећи Избеглица :
Црн је слом а црне и победе бојне.
Варошанин :
А проћи ће дани крволочне војне.
Кад утону гробља у мора од њива,
О новој ће борби нови свет да снива.
Ратни ће патници брзо у гроб лећи.
Нико неће новом нараштају рећи .
За дане без хлеба и ноћи без крова.
„Рат ће разумети поколења нова
Само као песму витештва и славе.
Дух узалуд расте. Пун мрака и страве, ух се вечно лажним идолима клања.
Ипак, није зато моја вера мања:
"Све срећнији људи биће него пређе,
Али духу ваља проширити међе.
Да се људски понос престане да вређа,
Боримо се против свих земаљских међа!
Пауза.
Војник:
Беше сваких чуда, испод свог неба.
"Сви смо били исти: без крова и хлеба.
Ал што једног видех, жалосна му мајка,
Бос, па мирно иде, не зна да се вајка.
„Камо ти обућа 7 питају га људи,
_Жив ћеш да се смрзнеш, кам пуца од студи,