Izgnanici : albanska odiseja
ИЗГНАНИЦИ 67
Истину да кажеш, ко што личи борцу,
Што си бос2" — „Прод о сам једном Црногорцу“ Обућу за проју", мирно војник збори.
Застали војници, многи га и кори.
А један би на све приговоре додо:
„Продао обућу, пушку није продо.
Вадите да живот пре оружја даје“.
Све умуче, неста прекора и граје,
Сељак:
Испаштамо грехе, није вајде крити, Побеснеше људи пијани и сити.
Пред рат је, у добру, било нешто гнило, Пред главу је оно изобиље било.
Војник :
Пред главу је било, на овоме путу, Много што, јер бесмо као у беуту. Ето, кад смо, јуче, сви пошли у муку. Згранусмо се давно неслушаном звуку: Чу се песма, зором, сред јада и љутње, Ал не ули вере, већ туге и слутње, Ћуталица вечни, неки каплар млади, Запева, упркос умору и глади. И, здрав дотле, умре те вечери исте, Равнодушна лика и савести чисте, Сад веселу песму када год бих чуо, Дах осетим земље влажан, плеснив, труо.Личи ми на покров широки и нежни Овај непрегледни дуг предео снежни, Сан се разилазе. Тишина.
Хор Избеглих:
Заварава раван непрегледна, пуста, Одмиче се, ал се неосетно суста.
А када се прође, дуж бескрајног зида, Кршева и стена, само вера вида