Izgnanici : albanska odiseja

ИЗГНАНИЦИ 67

Истину да кажеш, ко што личи борцу,

Што си бос2" — „Прод о сам једном Црногорцу“ Обућу за проју", мирно војник збори.

Застали војници, многи га и кори.

А један би на све приговоре додо:

„Продао обућу, пушку није продо.

Вадите да живот пре оружја даје“.

Све умуче, неста прекора и граје,

Сељак:

Испаштамо грехе, није вајде крити, Побеснеше људи пијани и сити.

Пред рат је, у добру, било нешто гнило, Пред главу је оно изобиље било.

Војник :

Пред главу је било, на овоме путу, Много што, јер бесмо као у беуту. Ето, кад смо, јуче, сви пошли у муку. Згранусмо се давно неслушаном звуку: Чу се песма, зором, сред јада и љутње, Ал не ули вере, већ туге и слутње, Ћуталица вечни, неки каплар млади, Запева, упркос умору и глади. И, здрав дотле, умре те вечери исте, Равнодушна лика и савести чисте, Сад веселу песму када год бих чуо, Дах осетим земље влажан, плеснив, труо.Личи ми на покров широки и нежни Овај непрегледни дуг предео снежни, Сан се разилазе. Тишина.

Хор Избеглих:

Заварава раван непрегледна, пуста, Одмиче се, ал се неосетно суста.

А када се прође, дуж бескрајног зида, Кршева и стена, само вера вида