Izgnanici : albanska odiseja

изгнаници 69

Детињство ми прошло у селу, у беди, Једнолики дани — ради се и штеди,

И целог се века вуче тешко бреме, Али слатко беше оно кућно слеме Једне старе куће сироте и часне,

Ко њих позна, том су наше душе јасне, Волела ме мати иако ме тукла,.

У седмој години, кад ме је обукла Први пут, у ново, рече ми одлучно: „Видиш и сам, синко, да живимо мучно. Давно ниси мали за мајчино крило, Доста је трчања и играња било,

Ноћас кириџије полазе из села,

С њима ћеш у варош, Ја бих те одвела, Да је прошла жетва. Ал дани су скупи. Ево ти двајеслук, па лепињу купи, Отиди код кума, па му збогом кажи, Иди у свет, синко, и срећу потражи“. Први пут у веку нађох се у граду, Некоме крчмару у службу ме даду. Узеше ми дукат, целу плату моју, Заслужену после у крвавом зноју,

Да однесу мојој самохраној мајци, Слушај даље, све је ко у некој бајци, Читава би књига о томе изашла.

ШЕа мислиш, где ме је, после, мати нашла # Нашла ме у школи и било јој криво. Зар те то занима7

Друг: Ја те слушам живо.

Други Друг:

Све нас наша повест и дира, и гали, Патници смо и сад и док бесмо мали. Дакле гледам, тако, ја своје вршњаке, Срећније од мене, све варошке Баке. Видим они уче, док ја другог служим, Па почех са њима чешће да се дружим,