Izgnanici : albanska odiseja
70
ВЛАДИМИР СТАНИМИРОВИЋ
И научим слова, Како 7 Бог те пита! Од газде је била ова тајна скрита, А, увече, била зима или лето, Учитеља нашег на ракију ето.
Он сам седи а ја из новина сричем.
Друг: Хтео си да чује2
Друш Друг:
Нећу да поричем. Можда сам због тога, и стиго до мете.
Друг:
Баш си Ужичанин од главе до пете!
Друш Друг:
И како нас Господ, једног дана, смлати,
Није више хтео на нас да се врати,
Кад учитељ сазна да сам буквар свладо,
Само што ми рече: „Ко се томе надо !"
Он од тога часа мој пријатељ оста.
Ја у школу пођох, и свој човек поста, оје школовање нема ведрих дана,
Једна иста повест свију сиротана:
Мало нам је младост насмејана била:
За нас као даје, тек после априла,
Први цвет пролетњи почео да ниче,
А памтимо дане и жеге, и циче.
Мај нас обишао, рано стиже јуни,
Ал ми себичности не стекосмо труни,
Уђосмо у борбу у којој се кује
Опште добро, која идеале снује.
Пали смо, очврсли, у живота вале,
Што трују и даве немоћне и мале. спливале душе остале су јаке.
То је доба дало данашње јунаке,