Izgnanici : albanska odiseja

70

ВЛАДИМИР СТАНИМИРОВИЋ

И научим слова, Како 7 Бог те пита! Од газде је била ова тајна скрита, А, увече, била зима или лето, Учитеља нашег на ракију ето.

Он сам седи а ја из новина сричем.

Друг: Хтео си да чује2

Друш Друг:

Нећу да поричем. Можда сам због тога, и стиго до мете.

Друг:

Баш си Ужичанин од главе до пете!

Друш Друг:

И како нас Господ, једног дана, смлати,

Није више хтео на нас да се врати,

Кад учитељ сазна да сам буквар свладо,

Само што ми рече: „Ко се томе надо !"

Он од тога часа мој пријатељ оста.

Ја у школу пођох, и свој човек поста, оје школовање нема ведрих дана,

Једна иста повест свију сиротана:

Мало нам је младост насмејана била:

За нас као даје, тек после априла,

Први цвет пролетњи почео да ниче,

А памтимо дане и жеге, и циче.

Мај нас обишао, рано стиже јуни,

Ал ми себичности не стекосмо труни,

Уђосмо у борбу у којој се кује

Опште добро, која идеале снује.

Пали смо, очврсли, у живота вале,

Што трују и даве немоћне и мале. спливале душе остале су јаке.

То је доба дало данашње јунаке,