Izgnanici : albanska odiseja

ИЗГНАНИЦИ“ 14

Сећаш се друговаг Пало их је пола, Најбољи су били из тог нашег кола.

Па ме једно боли и највише брине;

Све најбоље што је пропада и гине, Једно покољење, у силноме лету,

Рођено за пример целом нашем свету.

А гинули нису нити су се тукли, Разметљивци што су, пре рата, промукли, Крв тражећи, Сви су, без муке и сметње. Побегли,

Друг:

Платиће !

Друш Друг:

Остави се претње! Кад сви јади прођу и спомен ишчили, Јавиће се они, —- пази, живи били! А ми ратовасмо и у мирне дане, Од првог детињства и младости ране, И на своје ноге тек што бесмо стали, Ми смо, жељни мира, опет у бој пали. Ето наше судбе. Чим Боже помози, (Сео сам на кола и рекао: Вози! Тек мало одмакох, а пукоше шине, И човек се с кола насред друма скине, Да, ходећи пешке, благодари Богу, Што није сломио руку или ногу.

Друг:

Још нам душу љубав и праштање реси, Наше мане то су родитељски греси. Ми смо благородних учитеља ђаци, Сваком пасу други предстоје задаци, Но најтеже наша понела су плећа.

И такав ће удес бити ошшта срећа,

Ми крчисмо путе, наша деца, друже, Утрвеном стазом нек дело продуже.

Изгнаници б