Jakov Ignjatović : književna studija

ЈАКОВ ИГЊАТОВИЋ 187

извесну корисну улогу, и овде је природа била јача од њега, и он је све друго био, само не дидактичан и моралан писац, на шта је толико полагао.

Овај човек који је у млађим годинама писао патриотске песме и лирске приповетке био је у своме основу прилично ладан. Сам је помињао како му никада пије полазило за руком да осећања ставља у стихове, и да лирске песме никада није могао трпети. И кадгод је доцније покушавао да се загреје и буде топлији и лиричнији, то је било усиљено и звонило је лажно. Он је у писању био врло сталожен, миран, чисто ладан; никада се није ни много одушевљавао, ни жестио, ни анатемисао, тако да поједини његови романи изгледају као синтетични извод из какве парнице. „Чини нам се, рекао је веома тачно Светислав Вуловић говорећи о његовим романима, као да све те слике, што се ве селе, проводе, живе, спремају се у гробље, или у лудницу, или у тамницу, или у банкротство. Општи је утисак нека монотона туга“.

Овај писац који је себе држао за скроз морална и поучна, ласкао себи да продужава велику традицију Доситијеву, био је само сув и ладан приповедач драме новца и људске рђавштине. Овај хумористични писац, који је био уверен да. забавља и разгаљује људе, био је једнолик и меланхоличан сликар моралне беде људске. Када је причао, он је то чинио и бев клетве и без благослова, не показујући ни своје симпатије ни антипатије, као из дужности, потпуно узвишен над људским страстима, и патњама. Од тога је у готово целом његовом делу изузетак само Патница, последњи и највећи његов роман.