Jakov Ignjatović : književna studija

158 ЈОВАН СКЕРЛИЋ

Патница, одиста, изузетно, има моралан замашај. _Игњатовић је иначе човек од вулгарних апетита, његова. морална схватања прилично су ниска, његов морал је врло често од сумњиве каквоће и сви су изгледи да је његов морални осећај био доста атроФиран, али је овај роман, са Увелим Листком, једино његово дело где се подигао мало више, где је изнео морал достојан развијена човека, показао се као човек здравих, широких идеја правога, моралнога, социјалног морала. Мото Патнице је кратак и јасан: упремишљати па пресудити“, и цео роман није вишта друго до опширно развијање оне дивне еванђелске истине, која се открива у повестима жене прељубнице и Марије из Магдале: ко је без греха, нека се први баци каменом; нико није крив, сви смо ми слаба и ломна створења саздана да, греше, и прва је дужност грешна човека не осуђиватп онога који клеца, но праштати браћи нашој у невољи и греху. Онај мали поротник, у Васкрсењу, у тренутку када има да осуди Катарпну Маслову, рећи ће ту дубоку и вечиту мисао простим речима; „јесмо ли ми анђели“, као што ће се један културан и свестан човек запитати: у име ког вечитог, непогрешивог и освећеног закона судити друге људег Игњатовић се у овом роману држи тог вишег, правог морала, и он ће говорити своје мисли кроз уста Јелице, у тренутку када се брани пред судом: „Што ми се овде пребацује црна тачка прошлости ми, признајем пред овим распећем, и пред богом и људима, да сам погрешила онде, где би се у сличном случају друге знале вештином у своје доба из тог мог положаја извући; а на мене несретну свако се може каменом бацити. Но свако