Jakov Ignjatović : književna studija

190 ЈОВАН СКЕРЛИЋ

ми с главе трновит, патнички венац. Нек свака жена узме за пример, кад време искушења дође, — а то сваком дође у животу, — кад је на раскршћу, где се стазе деле, — боље је нек иде неуравњеном а где јој је све на догледу, где забасати неће, кад доиста то п не жели; но лакше ће забасати варљивом, кривудајућом, змијинском стазом, ма углађеном, где вире руже, а трн и бодљике не гледа. Свет што ласкавији то варљивцији, и ту је седиште гује, што чисту крв трује«“.

Тај савет је мутан и збуњен, алп смер целог детерминистичког романа, је јасан, и само у Патници Игњатовић може да изгледа оно што је он желео да буде: тужан, моралан, „наравоучителан“ писац.

Тада, када му је срце пуно човечном благошћу, када осећа људску неодговорност, он је збиља моралан писац, у вишем смислу речи. Он тада има речи против буржоаске тесногрудостл, против свирепог моралног догматизма чаршије, која види трн у туђем оку а не види брвно у своме, п која не трпи да нико изиђе из њеног колосека, огреши се о њене предрасуде и окрњи њене пнтересе. Он ће тада, невешто до душе и плашљиво, говорити противу „људске предрасуде“, оних свпрепих лажних идеја свакодневнога морала, на које се онако моћно дигла Џорџ Елпот у Воденици на Флоси, против свију тих конвенционалних лажи које горе окивају човека но сви ланци тираније под којпма су људи стењали. Игњатовић брани Васу Решпекта овим речима: „Обично који су у младости прошли кров буран и разноврстан живот, кад им после посао врло добро иде, забораве своју прошлост, и строго критикују и осуђују оне, који то исто раде што