Jakov Ignjatović : književna studija

ЈАКОВ ИГЊАТОВИЋ 191

су они у младост и чинили“. Он је био много грешио у својој младости, долазпо у сукоб са породичним пи друштвеним ауторитетом, и отуда му је долазила та местимична благост и доброта.

Али у обичним и редовним тренутцима, не треба, тражити ни тога, ни морала у његовим делима. Не, није то с тога, као што му се пребацивало, што његово дело кипи великим и малим нитковима, више мање благородним лупежима и варалицама, што готово никако и нема поштених људи, да се може упитати да ли их је писац икада срео у своме животу. На то би Игљатовић могао одговорити песимистичким схватањем целе натуралистичке школе, да је морално, као и телесно здравље, само случајност пи изузетак од општег правила, да је поштен човек само врло редак вариетет људске феле, ако не и ненормално биће. Он би могас одговорити речима Стендаловим још из 1850, који је поредио књигу са огледалом које час рефлектује пред вашим очима небеско плаветнило, час блато друмске каљуге. И човека која носи то огледало ви оптужујете да је неморалан! Његово огледало показује блато и ви кривите огледало! Боље је да окривите друм на коме је каљуга или још пре надзорника пута који је оставио воду да се слива и да се прави каљуга“. Наш писац је такође могао рећи са Емилом Золом: „Наша анализа остаје увок свирепа, јер наша анализа иде до дна људске лешине. Озго па до овдо, ми се дотичемо животиње. Свакако, има више или мање многобројних застора; али када их опишемо једне за другим, када дигнемо последњи, види се увек више ђубрета но цвећа. Због тога су наше књиге тако црне, тако строге.