Jugoslovenski Rotar

да штеди никаква сретства да сакате и сакатости склоне излечи и васпита, како би им се у највећој мери могла пружити могућност сарадње у народној заједници. Они ово становиште правдају крајње малим уделом наследно болесних на стварању сакатог или секатости склоном нараштају.

О уделу наследно болесних код сакатих дао је недавно управник раснополитичког уреда немачке национал-социјалистичке партије, Д-р В. Грос, следеће податке:

„Број наследних телесних дефеката је много мањи од броја оних, који немају везе са наслеђем, јер знамо да је телесни недостатак у ванредно много случајева последица незгоде или болести, које могу свакога од нас снаћи. То све нема ништа заједничког са наслеђем. А није ни тако, да сваки прирођени недостатак самим тим мора безусловно бити и наследан. Има великих група болести и недостатака, који су додуше прирођени, али који никада нису наследни. И тако преостаје само сразмерно мали део за групу заиста несумњиво доказаних наследних болести и недостатака."' Ову изјаву, која се не може погрешно разумети, треба предочити свима онима, који се из рђаво схваћених обзира штедње устручавају да дају сретства из јавних "фондова или социјалног осигурања ради ефикасне борбе против сакатости и који свој отпор хоће да правдају образложењем, да су сакатост и расна инфериорност једно исто.

2. Правни основи бриге о сакатима.

Спречавање сакаћења и лечење сакатих, као и оспособљење за приређивање оних, чије се стање не може више у знатној мери поправити, спадају у најскупље методе лечења и васпитања. Заводи, апарати за сакате, ортопедске радионице и примењене операције и лекови могу само онда доћи до пуног изражаја, када лекар, без много премишљања о питању трошкова, има могућност да примени све медицинске и техничке тековине, често чак само кво покушај и можда узалудно.

Обилну примену ових сретстава отежавао је дуго времена принцип уредског лечења, према коме уреди нису морали да плаћају издатке за борбу против урођених болести или недостатака.

Да би се савладала ова тешкоћа и систематски спровело смањење нових случајева осакаћење, проф. Бисалски успео је да се за Пруску спроведе закон од 6. маја 1920 год. о старању о сакатима. Одредбе пруског закона узете су по свом смислу, иако са знатним отступањима у спровођењу, као основа за одговарајуће мере у другим немачким покрајинама.

Најважније одредбе овога закона су следеће:

1. Земаљски сиротни савези су обавезни да се постарају за лечење и негу сакатих у одговарајућим заводима, „у колико им је потребна заводска нега." ;

2. Брига о сакатима испод 18 година, којима није потребна заводска нега, и мере спречвања осакаћења спадају у делокруг вароши и срезова. Ови морају да створе бар једно прихватилиште или се оваквом морају прикључити.