Jugoslovenski Rotar

лази на свет. Мати га са радошћу узима у наручје и доји га својим млеком. Ту она застаје и пита: А да ли бисте желели да видите једно дете: Да, хоћемо, чују се, разуме се многи гласови као одговор. Тада она намести слику, репродукцију данашњих медицинских атласа. Утроба мајчина посувраћена, дете лежи и спава. Тада им она каже: тако си и ти лежао у утроби своје мајке. Бој припадаш више но ма коме другоме на свету. Зато је мораш увек волети и поштовати."

Тиме је задовољена дечија радозналост. Она је ослобођена сваког истраживања са друге стране по ћошковима и улицама. А са извора живота разастрт је вео страве.

Данас се полно објашњење чини најчешће са свечаним сценама и у мучним часовима. Оно је једнако мучно за родитеље као и за децу, јер је проткано тајанственим срамом и још тајанственијим говором и објашњењем. Кад у једној породици говоре о рађању, љубави, постојању и смрти са озбиљношћу и истинои неусиљеном природношћу, научи дете врло лако да природу сматра као природно. На тај начин се ствара погодна атмосфера, која дозвољава детету да истинито говори и пита, у убеђењу да "ће добити истините одговоре.

Ако чинимо тако, нећемо упропастити у деци и последњи „траг чисте, безазлене љубави и идеалног схватања оног односа који треба да влада између мушкарца и жене.

Split: Pogled sa Marjana

16