Jugoslovenski Rotar

О ДЕСЕТОГОДИШЊИЦИ РОТАРИ КЛУБА НОВИ САД

Бр. Инг. Ђорђе Табаковић:

»Миле сестре и драга браћо,

»деветог октобра 1929 године четрдесет угледних грађана града Новог Сада добили су писмо необичног спољашњег изгледа. У левоме углу коверте налазио се отисак једнога точка, а испод њега био је натпис »Ротари клуб Београд«. Ротаријанство и ротарске организације биле су у то време широј јавности непознате ствари, па стога није чудо ако је сваки од нас (аха, признајемо да смо угледни грађани!), са великом љубопитљивошћу отворио писмо. Садржај истога био је кратак, али јасан и пријатељски. Потпретседник београдског Ротари клуба, агилан јавни раденик, брат др. Воја Кујунџић, упућује позив онима за које сматра да се могу и знају заложити за високе етичке идеале да дођу 12 октобра на једну конференцију у циљу да се у Новом Саду оснује Ротари клуб«“)

Не без извесне сентименталности и сете треба да констатујем да смо на том састанку код Ђуре Зурковића имали свежије лице са мање бора око очију, већи број власи на глави са мањим бројем седих длака, и, што је најглавније, десет година мање. Не сећам се тачно шта је било за вечеру, претпостављам да се она почела киселом чорбом и задовољним лицима, а завршила се слатко, вероватно штрудлом с јабукама на које је покојни мајор Јожика сипао огромне количине шећера.

Било нас је пуно. Ту је био и Пера штампар са великим брковима, и Васа Крстић са анегдотама и Жарко Капамаџија са 1009/; фреквенпијом. Брат Воја нам је откривао тајне Ротарског покрета, а Хричирж на српском и чешком давао инструкције. Од оне четрдесетине, колико нас је свега било на том састанку, остало је свега нас девет: Влада Белајчић, Живорад Богдановић, Војин Бркић, Бела Голд, Гаја Грачанин, Душан Кенигштетлер, Брања Николић, Бранко Петровић и моја маленкост. Од тада је прошло равно десет година и о томе бих требао да Вам вечерас говорим, како Мирко пише на познатом плавом табаку #0 оснивању нашег клуба, о његовом значају и раду«.

Миле сестре и драга браћо, треба да ми извините, али нисам имао времена да се удубим у нашу богату архиву, нити сам стигао да прочитам свих 468 записника (2 фале из доба када сам био Брањин секретар) и немојте очекивати од мене да Вам износим статичке податке —- и ако знам да би то сестре нарочито занимало —- не могу то да чиним. Нећу чак ни говорити о значају нашег клуба, нити о његовом раду, то су учинили компетентнији од мене. Прошетаћемо се у мисли стазама нашег детињства где кроз модру маглу дима невентилираних локала, у бледој светлости електричних сијалица искрсавају лица и слике, оживе речи и лепе, веселе, кад-кад и тужне успомене нашег заједничког живљења за тих 470 седница што чини око 1650 сати

") В. Бранко Петровић: О постанку Ротарм клуба у Новом Саду.

215