Jugoslovenski Rotar

проведених за овом белом трпезом, украшеном ротарским точком и шареним заставама блиских и далеких народа...

Информисани о најпотребнијем од стране Воје Кујунџића на оснивачкој скупштини, управо нас је Бранко — за кога смо сви ролкол дознали да је берзанство — извео на прави ротарски пут под егидом покојног Геде Дунђерског. Он је извео и нашу организацију и важи још и данас као стручњак за конструкцију. Кук де Бимиг, свечаност инаугурације у смокинзима са говорима Нике Мрвоша и Владе, ко би то заборавио! — То је била наша штурм унд дранг периода, назвао бих је зурковићанском епохом, када су нам сметали тамбураши (тамбурашице нам сигурно не би сметале!) ; када нам је Ђура Трифковић говорио о кинеској лирици и трансфузији крви, покојни Тоша Јовановић био благајник, а Мирко Балугџић дао резиме сваке дискусије, како бисмо је боље схватили, разумели и запамтили. Било је то оно старо добро време чартера на Палићу, путовања и посета. Склапали смо познанства и пријатељства, важио сам као тенцер, долазили су нам гости и одушевила нас је све Вирџинија Потер, љупка сестра нашег пријатеља Саше Потера. Тада се многи решили да напусте лулу, Вардар и трабуко да би прешли на вирџиније...

Ово златно доба када је новорођенче било здраво и напредно, завршило се тридесет прве године променом управе. У то време нам се вратио Влада из Хага и покојни Геда из Беча са конвенције... После дугих ферија, посвећених »доброј вољи, међусобном зближавању и другарству« —- све то без записника и у тако званом невезаном разговору, нашим седницама је претседавао Брања, а ја сам бележио записнике (од којих два фале). У то доба смо у гробној тишини гутали нашу душевну храну, посланице апостола Еде... и примали ургенције месечних извештаја. Али с обзиром на скромност Брањину и моју дозволите да пређемо ћутке преко тог богатог периода наше повести, не тражећи ни од других никакве похвале...

За претседничким столом Брању је заменила седа глава Ђуре Трифковића. Био је строт, желео је да реорганизује друштво које је добротом претходне управе било прилично разуларено. Поматач му је био велики пропагатор есперанта и песник — шеф полиције Милоје Коча... Чланство се помало мења. Као у неком возу који путује дуго и далеко, долазе путници, седе, па излазе, улазе други, неки загревају клупу дуже, неки краће, а има и таквих који седе у купеу и путују још од исходишта...

Тако је било и код нас. Неки су нас напустили, дошли нови: Милан Секулић, Пајица Стеван Ћурић и други, и једном смо се тргли на рол-колу: Јулије Крајачевић, трговина угља, разлегло се громко и одјекнуло у сали. Боже мој, и тај рол-кол, каква је то била сензација, радовали смо се као деца: неки су срамежљиво и тихо изговарали своје име и једва се дизали са столице, а неки су чекали да у сали настане тајац да би им се име и презиме урезало у сећање свих присутних...

И сељакали смо се. Пошто су нас тамбураши приморали да напустимо Бели брод, прешли смо били у тврђаву овдашњег немства, да бисмо се доцније за три хиљаде динара нашли у једној узаној соби на првом спрату хотела Краљиве Марије. Ту нам је Живорад био претседатељ, Стеван Ћирић главни оратор, а Гаја секретар. Добро се се-

216